Doktor Markus Hartenbach (MH): Zdravo i dobrodošli u Minute Medical. Moje ime je Markus Hartenbach i danas imamo posebnog gosta koji je spreman da da intervju: profesor dr Alexander Von Gabain – ugledni mikrobiolog, osnivač, preduzetnik i mnogo više. Veoma cenimo što je danas odvojio vreme za ovaj razgovor. Zdravo, Alexandere.
A.G.: Zdravo, Markuse. Radujem se ovom intervjuu i zadovoljstvo mi je da te podržim onim što sam naučio tokom svoje bolesti i njenog lečenja.
MH: Da, zaista to jako cenimo, Alexandere. Danas nisi ovde u ulozi analitičkog naučnika. Ovde si pre svega zato što si pre četiri godine – prilično tačno pre četiri godine – bio suočen s jednom dijagnozom. Možda možeš malo da ispričaš o čemu se radilo i koji su bili prvi koraci.
A.G.: Pa, kod mene je zaista pre četiri godine dijagnostikovan rak prostate u poodmaklom stadijumu – sa metastazama u kostima i u više limfnih čvorova. I kao molekularni biolog koji je i sam radio u onkologiji, odmah mi je bilo jasno da će mi to potpuno preokrenuti život. To je šokantno iskustvo, i u početku vas obuzima strah od smrti. Zato se oslanjate na koleginice i kolege koji su priznati i renomirani.
Moram da kažem da sam u univerzitetskoj klinici dobio dobar tretman. Dilema je, međutim, bila u tome što su lekari – možda i zato što i sam dolazim iz struke – više bili skloni da mi primene standardne terapije. Standardna terapija, naravno, podrazumeva suzbijanje testosterona – što naše koleginice i kolege rado nazivaju kastracijom, bilo hemijskom ili čak fizičkom – ponekad i u kombinaciji ili u nizu sa hemioterapijom. Prošao sam kroz sve to, i bilo je izvesnih uspeha. Ali, iskreno rečeno, u mom telu se i dalje moglo videti širenje primarnog tumora, a sam izvorni tumor je još uvek bio prisutan u prostati. To je za mene bila prilično intenzivna kriva učenja. I moram da kažem: ono što sam iz svega toga naučio jeste da je standardna terapija važna i korisna. Ali čim ponovo dođeš do daha i shvatiš: „Ovo je moj rak i ovo je moj život“, moraš da pogledaš šta još postoji od mogućnosti.
Imao sam sreću – delom slučajno, delom zahvaljujući konkretnim pitanjima kolegama i prijateljima – da saznam da već postoje terapije nove generacije koje su u razvoju ili već dostupne. I ja, naravno, sve to posmatram očima molekularnog biologa. Hemoterapija i hormonska supresija kroz koje sam prošao, za mene su bile očigledno još uvek medicina 20. veka – ali ne i 21. veka. Zašto? Pa, one doduše pogađaju tumor, ali su daleko od toga da budu zaista specifične.
Uzmimo, na primer, hemoterapiju. Naravno da ona blokira većinu brzo rastućih ćelija, pa deluje i protiv raka. Ali ima delimično veoma jake neželjene efekte na druga tkiva u telu koja takođe zavise od ćelija koje se dele.
Hormonska supresija sama po sebi je u redu, ali smatram da nije dovoljno specifična. Ona lišava telo testosterona koji je potreban i za druge funkcije, gde je zapravo neophodan za normalno funkcionisanje organizma.
Ta kriva učenja bila je, u suštini, polazna tačka da počnem da tražim druge terapije. I zanimljivo je – a to je možda i prednost kod raka prostate – da za ovu bolest postoji najprecizniji dijagnostički metod za otkrivanje tumora ili metastaza u telu. Ova metoda se zasniva na specifičnoj molekuli koja se vezuje za površinsku strukturu ćelija raka prostate. A kada se ta molekula, na primer, obeleži radioaktivnim markerom, tada se može tačno utvrditi gde se u telu još uvek nalaze tumorske ćelije ili metastaze. Dok sam prolazio kroz ovaj postupak više puta i video da su neke od prethodnih terapija donele određeno poboljšanje mog stanja, pomislio sam: Čoveče, ako je ovaj postupak toliko specifičan za otkrivanje pojedinačnih preostalih ćelija raka – onda sigurno mora postojati i terapija koja se zasniva baš na toj specifičnosti.
I baš tada sam upoznao Markusa – zapravo nije bio slučajnost. Čuo sam o njemu iz različitih izvora. Markus mi je objasnio da nauka ne stoji, i da su dalje razvili ovaj ključni molekul – koji se vezuje za receptore na površini ćelija raka prostate. Dodavanjem nečega ovom molekulu, takozvane „magijske metke“, može se ciljati jače zračenje. U poređenju sa ostalim terapijama koje sam prošao, ovo je zaista vrlo, vrlo specifično. Uništavaju se samo one ćelije na koje se ovaj ligand veže – a ligand nosi u „ranac“ radioizotop koji ciljno uništava ćelije raka.
To je u suštini priča koju sam hteo kratko da ispričam – ali sada ne bismo trebali previše ulaziti u detalje.
