PM: Već sam pomenula da postoji veliki broj podtipova i različitih oblika neuroendokrinih tumora. Za koje je vrste tumora radionuklidna terapija peptidnih receptora posebno pogodna?

AH: PRRT je pre svega namenjena takozvanim neuroendokrinim tumorima, skraćeno NET. To su posebne vrste tumora koje nastaju iz ćelija hormonskog sistema. Te ćelije se nalaze na mnogim mestima u telu, zbog čega neuroendokrini tumori mogu da se razviju u raznim organima. Najčešće ih nalazimo u gastrointestinalnom traktu, na primer u tankom crevu, rektumu ili pankreasu. Ali mogu se javiti i u plućima ili drugim organima.

Ovi tumori su vrlo različiti. Neki rastu veoma sporo i ostaju dugo neotkriveni jer u početku ne izazivaju gotovo nikakve tegobe. Drugi su znatno agresivniji i brže rastu. Ponekad se javljaju i metastaze u jetri ili limfnim čvorovima.

Ono što mnogi od ovih tumora imaju zajedničko jeste prisustvo određenih receptora na svojoj površini, takozvanih somatostatinskih receptora. Upravo to koristi PRRT. Ova terapija funkcioniše samo ako su ti receptori prisutni. Zato tokom dijagnostike pažljivo proveravamo da li tumor poseduje te ciljne strukture. Ako ih ima, PRRT može biti vrlo ciljana i efikasna terapija — naročito kada druge metode poput operacije, hemoterapije ili zračenja nisu dovoljne ili nisu moguće.

PM: Kako se uopšte mogu otkriti neuroendokrini tumori i utvrditi da li su prisutni potrebni receptori?

AH: Da, to je veoma važno pitanje. Što ranije otkrijemo tumor, to preciznije možemo da lečimo. Zlatni standard, odnosno najbolja i najpreciznija metoda za dijagnozu neuroendokrinih tumora danas je PET/CT pregled. Time koristimo posebnu supstancu koja se vezuje za somatostatinske receptore na tumorskim ćelijama. Možemo to zamisliti ovako: pacijentu dajemo blago radioaktivno obeležen lek u venu, koji putuje kroz telo do mesta gde su tumorske ćelije sa tim receptorima. PET/CT kamera nam tačno pokazuje gde se te ćelije nalaze, čak i kada su žarišta veoma mali.

Ovaj pregled je važan ne samo za dijagnozu, već i za terapiju. Jer ovde u igru ulazi moderan koncept koji se zove teranostika — spoj terapije i dijagnostike. Princip je da koristimo isti ključ, odnosno istu molekulu koja se vezuje za tumorsku ćeliju — jednom označenu radioizotopom za dijagnostiku da bismo pronašli tumor pomoću PET/CT, a zatim terapijskim radioizotopom da bismo ciljno zračili ćelije PRRT terapijom.

To znači da su dijagnostika i terapija savršeno usklađene. Tačno vidimo gde su tumorske ćelije i lečimo ih upravo tamo. To lečenje čini ne samo preciznijim, već često i uspešnijim i blažim za pacijenta.

PM: Rekli ste ranije da mnogi pacijenti već imaju za sobom mnogo terapija koje nisu dale zadovoljavajuće rezultate. Pod kojim uslovima je onda radionuklidna terapija peptidnih receptora smislen izbor?

AH: PRRT naravno nije pogodna za sve pacijente, ali dolazi u obzir kada su ispunjeni određeni uslovi. Najbolje deluje kod spororastućih neuroendokrinih tumora koji na svojoj površini imaju upravo te somatostatinske receptore. Kao što sam već rekao, to prethodno detaljno proveravamo specijalnim PET/CT pregledom.

Takođe, PRRT je često veoma dobra opcija kada tumor više nije moguće operisati, na primer zato što je već formirao metastaze ili se nalazi na teško dostupnom mestu. Čak i kada druge terapije, poput hemoterapije i lekova, nisu bile dovoljno efikasne, PRRT može biti vredna alternativa za usporavanje rasta tumora, ublažavanje simptoma i poboljšanje kvaliteta života.

Veoma je važno da se terapija uvek planira individualno, u zavisnosti od tipa tumora, stadijuma bolesti i opšteg stanja pacijenata. Ali ako su uslovi ispunjeni, PRRT je veoma ciljano, nežno i često vrlo efikasno lečenje.

PM: Možete li još jednom objasniti tok tretmana? Kako funkcioniše radionuklidna terapija peptidnih receptora za pacijente?

AH: PRRT je veoma ciljano lečenje raka. Bazira se na radioligandima, odnosno radioaktivno obeleženim molekulima koji se precizno vežu za tumorske ćelije. U praksi koristimo specijalni lek, najčešće Lutetijum-177 dotatat. To je mali protein koji se veže za somatostatinske receptore na tumorskoj ćeliji i na taj način dovodi radioaktivnu supstancu direktno u tumor. Možete to zamisliti kao sićušnog, preciznog nosača zračenja koji deluje tačno tamo gde je tumor.

Proces izgleda ovako: pacijent dobija radioligandi putem infuzije u venu. Supstanca se širi kroz telo i vezuje tamo gde su prisutni odgovarajući receptori, idealno samo na tumorskim ćelijama. Tamo radioligandi emituju ciljno zračenje koje oštećuje i uništava tumorske ćelije, a pritom značajno ne ugrožava zdravo tkivo.

Terapija se sprovodi po strogom protokolu, ali se prilagođava svakom pacijentu pojedinačno. Obračamo pažnju na vrstu tumora, raspodelu, opšte zdravstveno stanje, kao i na to koliko dobro rade bubrezi i koštana srž, jer je potrebno zaštititi ove organe.

Obično se radionuklidna terapija peptidnih receptora sprovodi u više ciklusa sa razmakom od otprilike osam nedelja, kako bi se postigao optimalan efekat i kako telo ne bi bilo preopterećeno.

Sve u svemu, to je vrlo precizna, visoko specijalizovana terapija koja daje odlične rezultate, naročito kod uznapredovalih, polako rastućih neuroendokrinih tumora.

PM: Koje nuspojave može da izazove ova terapija?

AH: Kao i svaka terapija, i PRRT može imati nuspojave. Važno je naglasiti da je ona u poređenju sa klasičnom hemoterapijom uglavnom dobro podnošljiva. Zračenje deluje veoma ciljno na tumorske ćelije. Ipak, zdrave ćelije, naročito u bubrezima i koštanoj srži, mogu biti nešto pogođene. Zato tokom terapije štitimo bubrege posebnom infuzijom i redovno pratimo krvnu sliku.

Moguće nuspojave su: mučnina ili blaga nelagodnost na dan tretmana, što se uglavnom dobro može kontrolisati. Umor ili iscrpljenost u danima nakon terapije, što mnogi pacijenti primećuju, ali obično prolazi brzo. Retko se privremeno mogu smanjiti vrednosti u krvi, kao što su broj belih krvnih zrnaca ili trombocita, zbog čega pacijente pažljivo pratimo. Dugoročno, rizik od ozbiljnih komplikacija je mali. Naravno, svaki pacijent se individualno prati, a terapija se prilagođava prema potrebi. Cilj je uvek maksimalna efikasnost protiv tumora uz što manju štetu za organizam. Upravo zbog toga je PRRT veoma dobro podnošljiva opcija za mnoge pacijente.

PM: Svaka osoba koja je obolela od raka želi da bolest nestane. Kakvi su rezultati terapije?

AH: Uspeh koji vidimo sa PRRT je zaista impresivan, naročito kod pacijenata sa uznapredovalim i polako rastućim neuroendokrinim tumorima. Pacijenti imaju višestruke koristi: tumor se smanjuje i sporije raste, metastaze se povlače, simptomi, naročito hormonski ili bolovi, se ublažavaju, a kvalitet života se značajno poboljšava. Ovo je potvrđeno u nekoliko studija.

Studije su pokazale da terapija može udvostručiti preživljavanje bez progresije, tj. vreme u kojem tumor ne napreduje, a kod nekih pacijenata može se produžiti i ukupno preživljavanje.

Naravno, svaka situacija je individualna i ne možemo garantovati da će tumor potpuno nestati. Ipak, u praksi često vidimo da pacijenti ostaju stabilni godinama ili se značajno bolje osećaju. Za mnoge to znači dodatno vreme i kvalitet života. Upravo zbog ciljanog i nežnog delovanja, terapija je dragocena opcija, naročito za one koji već imaju dugu istoriju bolesti.

PM: U slučaju da dođe do recidiva, odnosno ponovnog pojavljivanja ili aktivacije bolesti, može li se radionuklidna terapija peptidnih receptora po potrebi ponoviti?

AH: Da, to je zaista moguće. U mnogim slučajevima PRRT može se ponoviti kod ponovnog pojavljivanja bolesti, odnosno tzv. recidiva. Tada govorimo o tzv. reterapiji ili ponovljenoj PRRT. To je naročito smisleno ako je prva terapija dobro delovala, a tumor se nakon nekog vremena ponovo aktivirao. Naravno, moramo pažljivo proceniti koliko je izražen povratak tumora, kakvo je opšte zdravstveno stanje pacijenta, a pre svega da li su bubrezi i koštana srž dobro podneli prvu terapiju. Ako je sve u redu, ponovna terapija može pomoći da se rast tumora ponovo kontroliše i da se simptomi ublaže. Često sa podjednako dobrom podnošljivošću kao i prva terapija. Najvažnije je da PRRT nije jednokratna opcija, već može, pod određenim uslovima, biti deo dugoročnog i celovitog plana lečenja. Tako možemo terapiju fleksibilno prilagođavati toku bolesti i ponuditi našim pacijentima nove perspektive čak i u slučaju povratka bolesti.